Priča počinje na plantaži nekog seljaka , recimo u provinciji Helman u Avganistanu… U želji da prehrani svoju mnogobrojnu porodicu, u borbi za elementarno preživljavanje, u nedostatku moralne dileme, seljak bira unosnu proizvodnju opijumskog maka. Za sto dolara po površini od pola hektara, lokalna vlast je spremna da “pogleda u stranu” i tako to krene…

Avganistan učestvuje sa oko 90% svetske proizvodnje opijumskog maka i heroina. U poslednjih nekoliko godina beleži se ogroman porast proizvodnje heroina u ovoj zemlji. Samo za godinu dana ( 2005/2006) količina proizvedene droge se udvostručila!  Krivica se uglavnom svaljuje na talibane koji šuruju sa seljacima tako što im čuvaju polja maka od vlasti a ovi im zauzvrat daju procenat novca od prodaje. Takođe, velik problem predstavlja i korumpiranost lokalne vlasti. Očajno stanje Avganistanske privrede i nepostojanje dobrih ( ili čak ikakvih) alternativa proizvodnji narkotika čini problem  znatno intenzivnijim. Vladajuća koalicija, pritom, održava “konstruktivne veze” sa proizvođačima i čitavu situaciju gleda vrlo  zabrinuto ali kroz prste.

Prošlo je tačno toliko dana koliko je potrebno od trenutka otpadanja poslednje latice cveta maka i naš seljak odlazi na svoju plantažu da nožem udari rez na mahunama iz kojih će poteći sirovi opijum. Sakupljeni opijum će se nakon sušenja na suncu umesiti u kocke ili štapiće i tako stvrdnut moći će dugo da  stoji pre nego što ode na dalji put obrade.  Zatim se dešava hemija a rezultat je diacetilmorfin zvani heroin, beli prah gorkog ukusa.

Iz Avganistana put vodi na više strana: Tadžikistan, Uzbekistan, Kirgistan,.Rusija, Kina ili preko Turske do Balkana gde je Kosovo i Metohija glavni tranzitni centar. Najveći igrač je   ruska mafija koja kontroliše sve poslove, pa tako i veliki broj Albanaca radi za Ruse. Međutim albanska mafija postaje sve jača i samostalnija. U poslednje vreme Albanci iz narko-mafije udaju ćerke i žene sinove sa Pakistancima i Avganistancima i tako prave neprekidni lanac od proizvođača do potrošača, u kom su isključivo članovi porodice.  Mnogo bolja i sigurnija varijanta nego angažovanje kurira.

Ona, recimo emigrantkinja bez ikog svog u zemlji u koju je došla da se ostvari kao čovek ali nije našla pravi način, rešila je da rizikuje svoj život da bi zaradila brzu lovu. Ona je narko-kurir zvani Gutač ili Mula. Progutaće nekoliko paketića heroina ( pakovano u kondom koji štiti dragoceni teret od želudačne kiseline) i letećim putem preneće ih do odredišta, uz pomoć laksativa osloboditi se istih. Ukoliko neki paketić kojim slučajem u međuvremenu pukne, ona će umreti na mestu. Ako želi da se osigura, okačiće paketić na tanku nit i vezati za zub pa će ovaj visiti u jednjaku bez dodira sa želudačnom kiselinom. Postoji i varijanta gutanja plastične cevčice pune heroina. Gutač ne sme ništa da jede ni pije dok je ne izvadi.

U želucu ljudi i životinja, u  telesnim šupljinama, u vešu, u igračkama, konzervama, akumulatorima, pošiljkama za brzu dostavu, jakna natopljena rastvorom droge… Načini sakrivanja i prenošenja droge preko granice su zaista mnogobrojni i vrlo domišljati.  Moderna estetska hirurgija dala je i neke nove ideje. Devojke, uglavnom prostitutke, podvrgavaju se operaciji uvećanja grudi implantima koji su pored silikona punjeni drogom. Na drugoj strani implanti se vade i roba je sasvim bezbedno prešla granicu.

Prenos većih količina robe preko granice najčešće se obavlja drumskim saobraćajem u posebno pripremljenim vozilima. Buduči da veliku prepreku predstavljaju psi tragači, dupla dna se maskiraju hranom ili začinima jakih aroma, a koriste se i pregrade u rezervoarima sa gorivom. Često se služe i različitim trikovima. Npr. Naprave dojavu o vozilu koje treba da pređe granicu, nadležne službe organizuju akciju i zaplene desetak kilograma droge, a pre nego se i stiša frka oko uspeha kroz terminal prođe deset puta veća količina sasvim neopaženo. Nekad je krijumčarenje kombinovano sa otmicom ljudi. Od osobe koju ucenjuju traže da dođe sa novcem za otkup negde preko granice, osim novca joj uzimaju i auto, koji je bio napunjen drogom a da osoba to nije ni znala.

Jedan mali deo droge koja prolazi kroz Srbiju  ostaje u njoj, u rukama domaćih dilera koji je distribuiraju za potrebe nekoliko desetina hiljada potrošača. Heroin koji ulazi u Srbiju je dobre čistoće, međutim dok ne stigne do krvi, do svoje poslednje destinacije, dodaće mu se šećer ili skrob, mleko u prahu, paracetamol ili nešto peto.

Za „samo“ nekih 500 dinara konzument je kupio jednu povratnu kartu  za put do zadovoljstva. On misli da je baš jeftino prošao. Pa, stvarno, s obzirom na onoliki put koji je pređen, onoliko muka, smicalica, znoja, straha i neizvesnosti,  to je zaista niska cena.

E, osim što novac nije jedino čime se ovo plaća.